Милица му вели на Стојмир спокојно:
-Ние би можеле уште.
Стојмир ѝ вели на Милица рамнодушно:
-Би можеле, но не сакаме. Ти не сакаш повеќе од мене.
Милица му вели на Стојмир спокојна:
-Јас мислам ти повеќе од мене. Но, тоа е сега неважно. Ти мислиш дека би можеле уште?
Стојмир ѝ вели на Милица рамнодушен:
-Можеби, но суштествено е зошто ние уште. Јас чувствувам голема празнина меѓу нас?
Милица му вели на Стојмир спокојно:
-Ти ја чувствуваш, а јас ја гледам и согледувам сè поголема меѓу нас. Која изгледа ненадминлива. А сепак, веруваме дека можеме уште.
Стојмир ѝ вели на Милица рамнодушно:
-Затоа мислиш дека би можеле уште? Или се прашуваш не обидувајќи се да си одговориш зошто сè поголема празнина меѓу нас.
Милица му вели на Стојмир спокојна:
-А ти не мислиш, туку си сигурен дека веќе не можеме? Затоа што празнината меѓу нас не е од нас?
Стојмир ѝ вели на Милица рамнодушен:
-Затоа што дозволивме да се јави, да се рашири и да се шири сè повеќе. Притоа е сосем неважно колку е таа од тебе, колку од мене, а колку од нас.
Милица му вели на Стојмир спокојно:
-Се разделуваме затоа што сме одамна разделени.
НАВНАТРЕ И ОДНАТРЕ, раскази/ескизи, 58