Ponekogash ne sme ni svesni kolku latinskiot jazik zhivee meǵu nas. Ne kako mrtov jazik od uchebniцite, tuku kako tivok, uporen svedok vo sekojdnevniot govor, osobeno koga sakame da bideme preцizni, seriozni ili ednostavno – jasni. Vo struchni raspravi, vo pravoto, filozofijata, mediцinata, pa duri i vo obichen razgovor, latinskite izrazi odamna si nashle dom i kaj nas. Ne se tuǵi. Se odomaḱile.
I dobro e da se znaat. Ne za da zvuchime „popametno“, tuku zatoa shto vo sebe nosat konцentrirano znachenje, iskustvo i misla shto teshko se zamenuva so edna obichna recheniцa. Ponekogash tokmu tie se punctum saliens – tochkata okolu koja sѐ se vrti.
Jazik shto prezhiveal vekovi
Latinskiot jazik, iako denes ne e govoren jazik na nitu eden narod, prodolzhuva da zhivee preku svoite izreki. Nivnata sila ne e vo arhaichnosta, tuku vo toa shto i denes preцizno go opishuvaat chovekot, opshtestvoto i vremeto vo koe zhiveeme. Ne sluchajno, izrazi kako vox populi, vox Dei ili sic transit gloria mundi zvuchat podednakvo aktuelno i denes, mozhebi duri i poveḱe od porano.
Za istoriskiot kontekst i vlijanieto na latinskiot jazik vo evropskata kultura, korisno e da se pogledne objasnuvanjeto na poimot latinski jazik na straniцata na Encyclopaedia Britannica, kako i pregledot na latinski izreki na Wikipedia, kade shto se navedeni nivnite izvori i znachenja.
Koga edna recheniцa vredi poveḱe od objasnuvanje
Ab eterno – otsekogash, od iskoni, od pamtivek.
Izraz shto ne trpi vremenski ogranichuvanja.
Vox populi, vox Dei – glasot na narodot, glas bozhji.
Ona shto narodot go prifaḱa, dobiva tezhina na vistina, sakale nie ili ne.
O tempora, o mores! – o, chudni li vreminja, chudni li obichai!
Цiцeronov izvik shto sovrsheno se vklopuva i vo deneshniov kontekst.
Gloria mundi – slava na svetot, chest na svetot;
sic transit gloria mundi – taka minuva slavata na ovoj svet.
Modus vivendi – nachin na zhiveenje, prifatliv sozhivot meǵu sprotivstaveni strani, po nacheloto: zhivej i dozvoli im na drugite da zhiveat.
Punctum saliens – ona shto e sushtinsko, jadroto, glavnata tochka shto ne smee da se promashi.
Ad bene vivendum breve tempus satis longum est – za dobar zhivot i kratkoto vreme e dovolno dolgo.
Aetate rectius sapimus – so godinite stanuvame pomudri.
Ako nishto drugo, barem bi trebalo.
Alind est celare, alind tacere – edno e da se prikriva, drugo da se premolchi.
Alteri vivas oportet, si vis tibi vivere – treba da zhiveesh za drug ako sakash da zhiveesh za sebe.
Amicitia nisi inter bonos esse non potest – prijatelstvo mozhe da postoi samo meǵu dobri luǵe.
Amor vincit omnia – ljubovta pobeduva sѐ.
Edna od retkite recheniцi shto ne stareat.
Imago animi sermo est – govorot e slika na dushata.
Loqui ignorabit qui tacere nesciet – koj ne znae da molchi, nema da znae ni da zboruva.
Multi multa, nemo omnia novit – mnogumina znaat mnogu, no nikoj ne znae sѐ.
Omnis bonus liber – sekoj dobar chovek e slobodoumen.
Pauca loquaris, multum fac – malku zboruvaj, mnogu tvori.
Sera nimis vita est crastina: vive hodie! – premnogu e doцna utreshnoto zhiveenje: zhivej denes.
Zoshto ni trebaat i denes
Mozhebi tokmu zatoa shto vreminjata se brzi, zborovite chesto povrshni, a mislite rasfrlani. Latinskite izreki nѐ vraḱaat na sushtinata. Nѐ potsetuvaat deka chovekovite dilemi, radosti i slabosti ne se novi. Samo kontekstot se menuva. Sѐ drugo – ab eterno.
